Senzorni kabinet

Reedukacija psihomotorike predstavlja metod koji koristi pokret I komunikaciju citavim telom kao kanal kojim ostvarujemo komunikaciju sa decom koja jos uvek nemaju adekvatno razvijenu verbalnu komunikaciju.

U okviru reedukacije psihomotorike koristimo se pokretom onakvim kakav on jeste ( ma u kolikoj meri I preciznosti bio usvojen) kako bismo upravo pokretom obnovili sve ono senzomotorno i psihomotorno iskustvo koje je u osnovi onih pojmova koje dete ne razume ili nedovoljno razume.

Reedukacija psihomotorike je najprikladniji metod u tretmanu dece sa:

• disharmoničnim razvojem;
• dispraksičnim teškoćama
• pervazivnim razvojnim problemima;
• intelektualnom ometenošću;
• govorno-jezičkim problemima
• poremećajima ponašanja

Vezbe reedukacije psihomotorike obuhvataju:

• Vežbe pasivnim pokretima
• Vežbe za definisanje doživljaja telesne celovitosti
• Vežbe za doživljaj gestualnog prostora
• Vežbe za osamostaljivanje pokreta
• Vežbe za ujednačavanje tonusa
• Vežbe za otkrivanje, stabilizovanje i usmeravanje lateralizovanosti
• Vežbe za orijentaciju u objektivnom prostoru
• Vežbe za doživaljavanje i ovladavanje ritmom
• Vežbe za procenu trajanja i orijentacije u vremenu
• Vežbe koordinacije pokreta
• Vežbe za kontrolu impulsivnosti
• Vežbe za prepoznavanje oblika i težina
• Vežbe za uočavanje prepoznavanja drugog

Specifične vežbe reedukacije psihomotorike:

• Specifične vežbe za disgrafiju
• Specifične vežbe za disleksiju
• Specifične vežbe za diskalkuliju i disgnoziju
• Specifične vežbe za dispraksije
• Specifične vežbe za dizartriju

U opisu reedukacije psihomotorike kaže se da se primenjuje kao opšti pristup kojim se obezbeđuje dogradnja i uravnotežavanje vremensko- prostornih iskustava, usklađuje aksijalna organizovanost pokreta i posturalnost, podstiče dogradnja gnostičkih i praksičkih moći, uspostavljaju i obogaćuju mogućnosti komunikacije u socijalnom polju i bude motivi za društvenost ]. Ovako sveobuhvatnim opisom reedukacija je predstavljena kao višedi menzionalan model sazdan na neurološkoj i neurop sihološkoj osnovi razvoja.

Psihomotorna reedukacija predstavlja specifično polje u defektološkoj praksi koje je usmereno na razvoj: motorike i motoričkih veština, spretnosti, balansa, koordinacije pokreta i kontrole brzine pokreta, razvoju perceptivnih i gnostičkih sposobnosti, kognitivnih funkcija i doprinosi bogaćenju senzo- motornog i psihomotornog iskustva.

U okviru naseg centra Union health tretmani reedukacije psihomotorike obavljaju se individualno i grupno u trajanu od 30 do 60 minuta.

Značaj senzorne integracije

Senzorna integracija predstavlja organizaciju svih informacija koje se obrađuju u mozgu kako bismo mogli da funkcionišemo u svakodnevnim životnim aktivnostima. Senzorna integracija pomaže ljudima da shvate svet oko sebe dobijanjem i organizovanjem informacija iz naših čula (Ayres, 2005).

Yack i saradnici (2003), ističu da kada govorimo u čulima, navodimo svega pet čula ali zapravo ih ima sedam i to su: sluh, vid, miris, ukus, dodir, proprioceptivno čulo iz koga primamo informaciju o položaju tela u prostoru, i vestibularno čulo iz koga primamo informaciju o ravnoteži i pokretu. Deca uče putem čula. Ako dete ima teškoća da tumači, integriše i koristi čulne informacije koje dobija iz svog tela i okoline, razvoj mu može biti malo pa čak i prilično usporen. Deca sa senzornim teškoćama često ispoljavaju zaostajanja u bilateralnoj integraciji i prelaženju središnje linije tela i kod takve dece se dominacija jedne ruke može javiti vrlo rano ili vrlo kasno (Grinspen and Vider, 1998). Istovremeno, za razvoj krupne motorike, takođe je potrebno da svi čulni sistemi međusobno dobro sarađuju. Na primer, da bi dete vozilo bicikl potrebni su mu snaga mišića, sposobnost da koordinira obe strane tela, da ima dobro razvijenu sposobnost održavanja ravnoteže i kretanja u prostoru, da vizualno opaža koliko je udaljeno od prepreka i da bude sposobno da po potrebi menja pravac i brzinu. Slaba senzorna obrada, problemi sa mišićnim tonusom, uporni neurološki refleksi i mnogi drugi činioci, mogu prouzrokovati zastoj u razvoju krupne motorike (Emmons and Anderson, 2005).

Kranowitz i Miller (2006), plastično objašnjavaju značaj senzorne integracije u svakodnevnom životu, navodeći nas da razmišljamo o svim senzacijama koje osećamo dok se oblačimo, kupamo, hodamo, vozimo bicikl, osećamo miris hrane i eteričnih ulja dok šetamo kroz tržni centar a u isto vreme smo svesni pored koje prodavnice upravo prolazimo. Takođe imamo i svest o položaju svoga tela što nam pomaže da se ne sudaramo hodajući sa drugim ljudima, i dok sve to radimo, istovremno smo u mogućnosti da slušamo muziku ili jači žamor prolaznika. Nasuprot ovome, dete koje ima poremećaj senzorne integracije, nije sposobno da kompenzuje sve ove senzacije, njegov senzorni sistem ima problem da integriše sve informacije podjednako. Iz tog razloga, ovakvom detetu će prejake boje smetati pa će zato žmirkati, miris hrane će izazivati mučninu a nečiji malo glasniji govor će ga podstaći da rukama zatvara uši. Većina dece sa problemima u senzornoj itegraciji, će u ovakvim situacijama početi da vrišti ili da trči kako bi izbegli obilje pristižućih informacija.

Senzorno integrativna disfunkcija

Narušenost funkcije senzornog sistema označava senzorno integrativnu disfunkciju. Mogući znaci poremećaja senzorne integracije su: pojačana ili smanjena reakcija na zvuk, prizor, dodir ili pokret, distraktibilnost pažnje do nemogućnosti izvršavanja zadatog naloga, preterano smanjena ili povišena aktivnost, kašnjenje u govorno-jezičkom i motornom razvoju kao i prisutne teškoće u usvajanju školskih veština, nedovoljna svest o sopstvenom telu, dezorganizovanost, loša koordinacija, nespretnost, nemogućnost prelaska sa jedne na drugu aktivnost, nedostatak samokontrole, nezrelost u socijalno-emocionalnom ponašanju (Ghanizadeh, 2011).

Ayres (2005) ističe da se posledice senzorno integrativne disfunkcije proprioceptivnog sistema ogledaju u stalnom pokretu deteta koje ne može da sedi mirno niti da stoji u mestu, i često hoda na prstima kako bi osetilo svoje noge u vreme hoda. Dete koje ima teškoće da integriše taktilni stimulus odnosno dodir, izbegava iskustva kao što je prljanje ruku bojom dok crta ili igranje u pesku. Za dete sa ovom vrstom problema, dodir peska stvara utisak dodira grube šmirgle po koži. Senzorno integrativna disfunkcija vestibularnog sistema ogleda se u nemogućnosti pravilnog držanja tela i hodu. Dete se tetura, posrće, pada i deluje nespretno.

(Tatjana M. Adamovic,2015).

Osnovni znaci prepoznavanja disfunkcije senzorne integracije:

• Pojačana osetljivost na jako svetlo, zvukove, pokrete.
• Smanjena osetljivost: želi dodir, ima visoku toleranciju boli, preferira začinjenu hranu, baca se prema ljudima i zidovima.
• Značajno pojačanje ili smanjenje razine aktivnosti: neprekidno u pokretu, brzo se umara, veća potreba za snom.
• Problemi koordinacije: zaostajanje u hodanju, problemi s penjanjem, ravnoteža, često se spotiče i pada, teškoće s crtanjem.
• Zaostajanje u govoru ili jeziku.
• Problemi s pažnjom I samokontrolom: buka iz pozadine ili vizuelni podražaji ga ometaju, razdražljivost, teško se smiruje

Terapija senzorne integracije

Tretman uključuje senzornu stimulaciju i adaptivne reakcije na njih prema detetovim neurološkim procenama. Cilj terepije je omogućiti upravljanje senzornim unosom kako bi dete stvaralo adaptivne reakcije koje integrisu te osete u celovit doživljaj. Terapija je individualna, prirodna bez upotrebe medikamenata. Terapija obično uključuje samovođenje, međutim ako dete ne može zadovoljiti senzorne potrebe terepeut direktno primenjuje senzornu stimulaciju (kod dece sa težim poremećajima, posebno autizam). Deca bez poteškoća senzornu integraciju ostvaruju putem igre. Djeca sa DSI trebaju terapeuta koji će im specifičnim vežbama pomoći u senzornoj integraciji.

Ravnoteža – pojam i definicija

Ravnoteža se smatra jednom od osnovnih psihomotoričkih sposobnosti. Dobro integrisan nervni sistem sa odgovarajućim aferentnim inputom, pokretnim zglobovima i zdravim mišićima, čini preduslov urednog funkcionisanja ravnoteže. U slučaju poremećaja bilo kojeg od navedenih faktora, narušava se i sposobnost održavanja ravnoteže. Pojačane ili usporene reakcije ravnoteže javljaju se u zavisnosti od prisutne hiper ili hipotonije mišića. Takođe, reakcija ravnoteže može biti izmijenjena ako su zglobovi ukočeni ili sa ograničenom pokretljivošću (Obradović, 2002)

Ravnoteža predstavlja mogućnost da stojimo uspravno, da se krećemo, sedimo, menjamo položaj tela u odnosu na silu gravitacije (DiStefano and Clark, 2009). Ravnoteža se jednostavno može definisati kao sposobnost kontrole ravnotežnog položaja pod uticajem gravitacije (Malina et al, 2004; Emery et al, 2005).

U održavanju ravnoteže kod čoveka učestvuju uglavnom tri sistema: vestibularni aparat koji se nalazi u unutrašnjem uvu, vid i duboki senzibilitet. Da bi se održala ravnoteža potrebno je usklađeno delovanje bar dva od tri navedena sistema. Signali o narušenoj ravnoteži dolaze iz vestibularnog aparata.

Vestibularni sistem u funkciji kontrolnog centra našeg mozga

Direktno ili indirektno, vestibularni sistem utiče gotovo na sve što radimo. To je jedinstven sistem u našem mozgu koji modifikuje i koordinira informacije primljene iz drugih sistema. Vestibularni sistem funkcioniše kao kontrolni centar našeg mozga, govoreći svakoj senzaciji gde i kada bi trebalo da ode ili se zaustavi (Riina et al., 2005; Foundriat et al., 1993).

Vestibularni sistem je odgovoran za osećaj pokreta glave, stabilizaciju pogleda i održanje kontrole stava tela. Kada normalno funkcioniše, vestibularni receptori u unutrašnjem uvu obezbeđuju tačnu predstavu o pokretima glave u tri dimenzije. Koristeći ovu informaciju, centralni vestibularni putevi kontrolišu reflekse i opažaje koji su posredovani vestibularnim sistemom. Poremećaji vestibularne funkcije rezultiraju pojavom izmenjenih refleksnih odgovora (Minor, 1998)

Tomatis (1997), prepoznaje vestibularnu funkciju kao primarni senzorni integrator i filogenetski gledano, kao prvi sistem komunikacije. Vestibularni sistem detektuje kretanje i gravitaciju, kontroliše motorne funkcije, mišićni tonus, ravnotežu, koordinaciju (uključujući koordinaciju pokreta očiju i pokreta između dve strane tela) i telesnu predstavu. Iz razloga što ovaj sistem dozvoljava pojedincu da oseća vezu između sebe i prostora, on postavlja temelj na kom se superponiraju vizuelne predstave. Na posletku, kako ističe Tomatis, to je “programska jedinica” nervnog sistema, koja je direktno povezana sa moždanom korom – delom mozga koji je odgovoran za procese višeg reda, kao što su govor, jezik, čitanje, pisanje i logičko mišljenje.

Vibrirajuća stolica

Terapija koja ima za cilj da poboljša funkciju vestibularnog sistema, takođe može rezultovati napretkom u razvoju govora i jezika (Tomatis, 1997; Ayres, 2005).
Sve više autora ukazuje na značaj vestibularne stimulacije navodeći višestruke pozitivne efekte do kojih ona dovodi (Arendt et al, 1991; Uyanik et al, 2003; Meli, 2006; Murray, 2001; Bittar, 2005; Cohen, 2004; Niklasson, 2007). Između ostalog, kako isti autori ističu, vestibularna stimulacija doprinosi: razvoju krupne motorike i integraciji refleksa, uspostavljanju funkcionalne ravnoteže, povećanju perceptivno-motoričkih veština, razvoju sluha, govora i kognicije, pospešivanju socio-emocionalnog razvoja, smanjivanju samopovreda i stereotipnog ponašanja, pomaže u otpočinjanju rehabilitacionog tretmana omogućavajući osobi da lakše prihvati različite vidove stimulativne terapije.
Stimulacija vestibularnog aparata kod dece sa disfunkcijom senzorne obrade se postiže upravo vibrirajucom stolicom – kada dete dodiruje nešto što vibrira, njegove kosti prenoste vibracije do unutrašnjeg uva i aktiviraju receptore!